U sveznanom trenu lana
Nam majka leđa okreće,
dok čenje u jadu tope se i istine pred očima sevaju,
poslednji vapaj snage ispljunuh nebil' joj srce kameno okvasio,
poslednji joj sada dah na crno tle isputam i klečim,
mutan pogled svaku senu njenu prati...
U hladnoći nebujalih mena, tonem u zagrljaj postelje koju nekad u neznanju toliko prezirah!
(ivote gade - nisi me vredan)
Smrti, o prelepa,
Tebe sam edan...
Uzmi sada moje sve; dok gavrani poje, nek' tmina guta sve obrise boje to u oku mom k'o iluzije stoje.
Spasi čedo svoje, jer nema mi dalje, ne vie, ne ovde.
Ti si sve to sam kao zlo znao, ali zlo njihovo, zlo lano, ono kojim nametali su svoje...
Ne jenjavaj sad!
Priđi - jedinstvena i gorda, tako veličanstvena i moja!
Dveri otvori, put pred senom mojom novi stvori, čuvaj gde god da se odavde pođe...