«Kleèe mrave glave pred
likom boga svog... mole, no
tamo samo æuti raspeti bog»
Odavno sam ja odabrao
Put propasti ponora
Odavno mi tuga meso truje
Zauvek sam njemu dao
Sve to mu i pripada
On je iskra èekiæa
Nakovnja mog srca
Satana u meni
Dok smrt ne pozdravi
Ðavolu sluim
Dok telo od due ne rastavi
A ti, ti si sve to vene i truli
Ti si sve to u sutonu se raspada
Ti si slabost to no u leða
Zabada, ti si u pepelu kruna trnja
Ti si sva moja mrnja
Blagoslovljen usijanim elezom
Oslepljen i proteran u
Kraljevstvo devet senki
Gde mnoge staze vode vragu
Nagnjen nad drven obrnut krst
Pod stupovima slepe vere krvari
Slab i alostan bog sakatih
Crni vihori krv mu odneli
Serbiom nikad jahve svoju decu vodio
S tumorom crnim dobrotu porodio
U naruèje mrtvom bogu poslao
Sam stado - sinove i æeri
Udari sekira preko
Bespomoænog potiljka
Leina se preko
Klisure strovalila
Nek sad u smrti
Pronaðe svog gospoda
Ugaslo, u pauèini kandilo
Krvari i plaèe ikona
Kuka, dok gori kupola
Mrtvi jehova nad sudbom sinova
[Glad, 7512]