kako sam zalupila sinoc vratima
moja mala soba dugo je i tiho drhtala
a tvoje divno lice, sa druge strane
pod upitnicima
oprosti, katkad se ponasam kao da je
petnaest godina u zraku
u mom malom mraku
a plesali smo dugo, uz nepoznate
boje metalnih reflektora
kad si rekao: 'ajmo se izgubiti
djevojko odavde... skociti u
tamu
ako uspijes zalediti trenutak volim te
ali sutra me ne spominji molim te
ali sutra me ne spominji jer ne postojim
volim te
zice sad trepere dok sunce se gasi
ma jel moguce da je nebo ovako
izbodeno u ovaj sat?
zatamnjena polja iznad nasih glava
progovaraju
oprosti, katkad se ponasam kao da je
petnaest godina u zraku
u mom malom mraku